Prethodni brojArxiwaFejsbuk stranicaMarketingGlavna stranicaSledeći broj

=●=

Nedelja, 30. III 2008.

Logo Leteći bumbar 212

U ovom broju donosimo:

2. Anegdote

            Smešne priče o poznatim muzičarima.

4. 10×10

            Malo enigmatike: pronađite pogrešnu reč u rečenicama (kolekcija iz starih brojeva "Politikinog Zabavnika")

7. Dečji biseri 2

            Dečji komentari

8. Leksikon domaćih reči i izraza                  Tekst poslao čitalac (ili čitateljka)

            Sigurno znate šta je u pitanju…
Jadnica nema para za traktor

ANEGDOTE

         Kralj Luj XIV odredio je svom kompozitoru Kuprenu (1668-1739), čuvenom klavsenisti koga su prozvali Fransoa Veliki, kraljevsku platu, ali i isto takav porez! Tako je umetnik bio prisiljen na štednju. Kivan na Kralja-Sunce, Kupren nije želeo da mu pruži ništa više od onoga na šta je službeno bio obavezan. Jednog dana, kralj ga je pozvao na partiju karata. U strahu da ne izgubi još koji dukat, Kupren se ovakvim izvinjenjem ujedno oslobodio i svih budućih sličnih poziva:
- Veličanstvo, jako mi je žao, ali ja ne razlikujem kralja od žandara!

         Kao što je pisao opširnu muziku, tako je Hendl (1685-1759) imao i džinovski apetit. Priča se da je jednom seo u gostionicu, i naručio šesnaest raznih jela i uz to vino i pivo. Gostioničar je primio narudžbu, spremio sto i – čekao.
- Na šta čekate? – nestrpljivo ga upita Hendl.
- Na vaše društvo, gospodine
- Društvo? – začudi se kompozitor. – Društvo, to sam ja

        
Jedno vreme Hendl je imao finansijskih teškoća, pa više nije mogao gostima da pruži bogate trpeze. Sedeći, tako, jedne večeri u svojoj kući, okružen prijateljima, Hendl naglo ustade i reče:
- Moram da zapišem jednu divnu temu kojam mi baš pade na pamet. Oprostite, moram smesta da je zabeležim – i otrča u svoju sobu.
Stepenište

            Prijatelji su ga jedno vreme čekali, ubeđeni da se Georg Fridrih prepustio komponovanju, ali kada su zavirili, našli su ga za stolom kako se služi pečenjem.

         Gluk (1714-1787), koji je dobar deo života proveo u Parizu, gde je i komponovao glavne opere, prisustvovao je jednom prilikom predstavi u Italijanskom teatru. Pevao je čuveni kastrat Kafareli i oduševio publiku. Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko upita Gluka:
- Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?
- Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom

         Jaša Hajfec, možda najveći violinista XX veka, prvi put se našao u Parizu 1920. godine. Imao je tek devetnaest godina, a posle nedelju dana u Londonu, ovim se nastavljala njegova prva evropska turneja na kojoj je glas o njegovom čudesnom sviranju stizao već pre njega.
            Jašin francuski menadžer jednoga jutra saopštio mu je, sav zadovoljan, kako je upravo "prodao" privatan koncert za naredno veče, što znači dodatan prihod.
- Nemoguće – reče Jaša – sutra imamo karte za Foli Beržer
            Taj čuveni pariski kabare u ono vreme bio je prava senzacija. Ali, menadžer se nasmejao i "izvukao" svoj glavni adut: Amerikanka je voljna da plati punu Jašinu cenu kao za javni nastup, pa Foli Beržer može i da sačeka. Ali, Jaša je bio uporan.
- Nemamo drugo slobodno veče u Parizu – mislio je, naravno, na sebe i Samjuela Čozinofa, violinistu koji ga je pratio na svim turnejama te godine.
- Ali – zbunjeno će menadžer – ja ne mogu da kažem gospođi Klark da nećete da svirate za nju samo zato što želite u Foli Beržer!
- Onda joj kažite – mirno će Jaša – da ste pogrešili u vezi moje tarife: ona iznosi 1500 dolara za javne koncerte, ali privatni koštaju dvostruko.
To će je odvratiti. Svakako neće hteti da plati 3000 dolara. Tako ćete spasti svoj obraz, 

Rupa na putu
a mi ćemo poći u Foli Beržer – zadovoljno je završio Jaša.
            Ali, sledećeg jutra menadžer se pojavio i svečano objavio da je gospođa Klark prihvatila i ne trepnuvši! Tako nije bilo druge nego da se vrate karte za Foli Beržer, što je tvrdoglavi Jaša Hajfec teška srca prihvatio.
 
            Te večeri našli su se on i Čoznof u hotelu "Mažestik" u apartmanu stare gospođe. Pored nje koncertu je prisustvovala njena četrnaestogodišnja unuka koja je sve vreme stidljivo gledala u pod i njen učitelj violine, gospodin koji je u svakom predahu uzdisao kako je "divno" ili "veličanstveno". Ceo koncert potrajao je manje od pola sata, onda su se oprostili i izašli. Jaša je uzdahnuo:

- Da sam znao da ćemo ovako brzo obaviti, mogli smo da stignemo u Foli Beržer makar na drugi deo predstave...

         Na premijeri opere "Tajni brak" u Beču 1792. godine, kompozitoru Domeniku Čimarozi (1749-1801) priđe neki mladi slikar i laskavo primeti:
- Ja smatram da vi nadmašujete i Mocarta!
- Ja nadmašujem Mocarta? – ljutito poskoči Čimaroza – Mladiću, šta biste vi mislili o čoveku koji bi bio toliko bezobrazan i glup da tvrdi kako ste vi bolji od Rafaela!

         Ipak, ova opera, Čimarozino najbolje delo, doživelo je na pomenutoj premijeri senzacionalan uspeh, pa se dogodilo nešto nezapamćeno do tada, a i posle. Car Leopold II bio je toliko oduševljen da je posle premijere odveo u dvor Čimarozu i sve izvođače, pogostio ih, a onda ih sve ponovo odveo u Operu gde su ponovili celo delo iz početka!

         Ima kompozitora koji su komponovali na neobičan način. Gluk je najradije stvarao sedeći za čembalom napolju, na suncu, uz ledeni šampanjac. A Čimaroza je voleo da komponuje u veselom društvu, uz dosta žagora i galame, dok je pakosni Paizijelo pisao note – isključivo u postelji!

         Neki mladi kompozitor doneo je jednom prilikom, sav ponosan, Feliksu Mendelsonu (1809-1847) svoju partituru sa naslovom "Prva simfonija".
- Da li vam je to prvo delo takve vrste? – ozbiljno ga upita Mendelson.
- Jeste, maestro!
           Mendelson mu vrati note i ne pogledavši ih:
- Dođite opet kada napišete dvanaestu. Ja sam komponovao dvanaest simfonija dok sam se usudio da nad trinaestom napišem broj jedan.

         A kada je Betovenu (1770-1827) njegov brat, koji se naglo obogatio špekulacijama poslao vizit-kartu na kojoj je pisalo "Johan van Betoven, posrednik nekretninama", kompozitor mu je odgovorio sa "Ludvig van Betoven, posrednik mozga".

         A evo kako se snašao Franc List kada je na njegov koncert u jednom nemačkom gradiću došlo jedva dvadesetak ljudi:

- Dame i gospodo – obratio im se veliki umetnik savlađujući svoje razočarenje – srećan sam što vas vidim i obećavam da ću vam svirati kao nikad ranije. Ali, ova sala je isuviše velika za naše malo društvo. U salonu hotela gde sam odseo postoji odličan klavir i ja predlažem da svi pođemo tamo.

            List je u hotelu za celo društvo naručio bogatu večeru i, na radost slušalaca, svirao do zore.

         Đuzepe Verdi koji nije voleo popularnost i

10×10

U ovim rečenicama jedna reč je zamenjena sa sličnom. Tražimo ispravnu rečenicu.

331. Redovno čitam vaš list i preplašen sam od prvog broja.

332. Na jednom mnogo nižem nivou, gde o razumu i inteligenciji nema ni govora, deluju instituti.

333. Bolnica će se proširiti, povećaće se broj lekara i biće više obolenja.

334. Na čelu bolnice biće doktor N, jedan od veterinara naše medicine.

335. Ako zalutate u šumi, idite samo pravo. Uvek postoji neki patuljak koji će vas odvesti do naselja.

336. Grci su za njega govorili da je snažan kao Herkul i lep kao Adidas.

337. Rimski senat je znao da se Cezarovom usponu može suprotstaviti samo jedan čovek - Popaj.

338. On ima onu otvorenost i nespretnost koje su oznaka svakog pravog TV voditelja.

339. Ovog pisca naročito zanimaju neobučene ženske sudbine.

340. Po broju perverznih putnika železnica je na prvom mestu.

Rešenja su na dnu strane 8.

reklamu, a posebno su ga ljutili skupljači autograma, umeo je da bude čak i neprijatan s njima. Tako je nekoj mladoj dami koja mu je uz autogram tražila i nekoliko reči posvete, napisao: "Dobra deca ne treba da čačkaju nos i da lažu, a dobro vaspitane dame ne treba da traže autograme. Bolje neka skupljaju ljubavna pisma."

         Ignjac Jan Paderevski, veliki poljski pijanista i državnik (bio je predsednik prve poljske republike 1919) najveća je legenda posle Lista. Svojim velikim oreolom od kose, svojim romantičnim i uglađenim ponašanjem, svojim, govorili su neki, gotovo opipljivim magnetizmom, za veliki deo zemaljske kugle, predstavljao je samo oličenje vrhunskog pijaniste.
            Kada ga je slikar Bern Džons video u Londonu kako šeta ulicama, odjurio je prijateljima i ispričao im da je video arhangela koji je sišao na zemlju. Ubrzo posle toga bili su predstavljeni jedan drugom i, kao rezultat, nastao je čuveni portret Paderevskog. 
Žene su prosto ludovale za njim, "padale u fras" kad ga ugledaju. One su stajale u redovima samo da ga u prolazu vide, možda i dotaknu, dočekivale su ga i ispraćale na peronima i pristaništima. Često se dešavalo i da obožavateljke u pismima mole Paderevskog da im poklonim pramičak svoje veličanstvene kose. Kada je jedan prijatelj upozorio pijanistu da će, nastavi li da uslišava takve želje, ostati bez kose, ovaj mu, uz zločest osmeh, odgovori:
- A ne. Neću ja ostati bez kose, nego moj pas. [PZ, #2014/1990.]

Profesorove tablice

         Luju Šporu, velikom violinisti, kompozitoru i dirigentu XIX veka obratio se neki mladi kompozitor sa molbom da Špor pogleda jednu njegovu partituru i kaže mu svoje mišljenje. Posle izvesnog vremena mladić je ponovo došao, a Špor mu reče:
- U vašoj partituri ima mnogo dobrog i mnogo novoga...
- Zaista! – ushićeno će mladić.
- Da, - nastavi Špor – samo, ono što je dobro nije novo, a novo nije dobro.

         Operom "Strelac vilenjak" Karla Marije fon Vebera (1786-1826) Nemačka je dobila svoju prvu nacionalnu operu. Premijera, 1821. godine u Berlinu, doživela je ogroman uspeh. Brzo se našla na 

repertoarima svih nemačkih gradova. Hajnrih Hajne, čuveni pesnik, zabeležio je u to vreme: "Iz svih kuća čujem melodije iz opere i svako zviždi sa sopstvenim varijacijama. Ja skoro verujem da je i psi na ulici laju".

         I Vagner je bio ushićen Veberom i to još kao osmogodišnjak, kad je u Drezdenu 1821. prvi put čuo "Strelca": "Čim sam savladao prve vežbe na klaviru, počeo sam tajno da učim uvertiru iz "Strelca vilenjaka". Moj učitelj me je ulovio u tome i rekao da od mene nikada ništa neće biti. Imao je pravo, čitavog života nisam naučio da sviram klavir", zaključio je Vagner.

         Jednom je List bio pozvan da diriguje u provincijskom Altenburgu. Na probi je oboista svirao uvek suviše jako. Konačno se List naljuti:
- Zar vi uopšte ne znate da svirate tiho?!
- Maestro, kada bih ja znao da sviram tiho, ne bih bio ovde, u Altenburgu. – tužno će oboista.

         Na jednoj probi Vagnerove opere "Majstori pevači", dirigent Hans Rihter je do besvesti ponavljao jedan solo sa hornistom, dok ovaj najzad nije odsvirao kako treba.
- Tako, dragi moj, sutra uveče tačno tako da odsvirate!
            Hornista mirno odgovori:
- Sutra imam slobodan dan. Doći će moj kolega.

         Gustav Maler (1860-1911) bio je direktor Bečke opere od 1897. do 1907. i za to vreme podigao je do neslućenog sjaja. Maler je voleo savršenstvo: večito nezadovoljan, stalno je doterivao svoja dela čak i kada su već bila štampana. Savršenstvo je tražio i od drugih. Tako je jednoj pevačici čiji je glas "popustio" dao otkaz, iako je znao da je ona miljenica cara Franje Josipa. Međutim, ubrzo se pojavio izaslanik njegovog carskog veličanstva i naredio:
- Ona ima da peva!
- Dobro – odgovorio je Maler – ali ja ću na svim plakatima štampati pored njenog imena "po zapovesti Njegovog Veličanstva Cara"!

         Kada je u Parizu postavljena Vagnerova opera "Tristan i Izolda", Debisi je pozvao svog prijatelja Kaplea da zajedno dođu na predstavu. Ovaj se opirao:
- Na kraju ću još početi da vagnerijanišem!
- Ne bojte se. – uzvratio je Debisi – Ta, zar niste do sada toliko puta jeli piletinu, a niste počeli da kokodačete!

         Klod Debisi (1862-1918) je, inače, bio očaran Vagnerom, a "Tristana" prosto nije mogao da se dovoljno nauživa. Kada je komponovao svoje "Popodne jednog fauna", delo za koje se inspirisao istoimenom Malarmeovom poemom, Debisi je zamolio svog učitelja Kamija Sen Sansa da pogleda partituru i da stavi krstić na mestima koja mu se ne sviđaju. Kada se posle nekoliko dana vratio po note, našao ih je bez ijednog krstića, sav se ozario od sreće, ali ga je Sen Sans brzo "vratio na zemlju" rekavši:
- Da sam stavio krstić na svim onim mestima gde sam zaškrgutao zubima, našli biste čitavo groblje!
Autor: Nik Titanik

            Ovo, razume se, treba shvatiti samo kao duhovitu šalu, jer "Popodne" je u ono vreme dočekano kao iznenađujuće nova muzika, laka i prozračna, puna blistavih boja, a to je ostalo i do danas.

         Takvo je i Debisijevo "More". Na premijeri te svoje kompozicije, autor je upitao kolegu Erika Satija kako mu se dopao prvi stav koji se zove "Od jutra do podneva na moru". Sati je kazao:
- Oko pola jedanaest je bilo zaista divno!

         Mario Lanca je bio odličan pevač, ali slab glumac. Na jednoj probi ljubavne scene reditelj mu reče:
- Zašto ste tako ukočeni? Zar vi nikada niste vodili ljubav?
- Jesam – odgovorio je Lanca – samo tada nisam pevao...

         Ništa manje slavni Karuzo na vrhuncu svoje slave nije prihvatao pozive da peva po privatnim prijemima. Ali, jednoga dana stigao mu je poziv jednog multimilionera sa priloženim čekom na takvu svotu da Karuzo nije odoleo i u zakazano vreme pojavio se u rezidenciji. Domaćin ga uvede u salon gde je stajao klavir. Na najveće iznenađenje umetnika, sem klaviriste nije bilo nijednog gosta. Pored klavira sedeo je samo još pas. Karuzo upita domaćina šta želi da mu otpeva, a ovaj reče da mu je svejedno. Pevač, još začuđeniji, pogleda u klaviristu, dogovori se s njim oko arije i – samo što je pustio glas pas poče užasno da zavija. Umetnik se uplašio, prekinuo pevanje, ali domaćin se samo nasmeja i reče:
- Gospodine Karuzo, moj pas zavija čim čuje muziku. Mene je zanimalo da li će možda pri vašem divnom glasu ipak da zalaje!

         Poznati pijanista Vladimir de Pahman (1848-1933), rodom iz Odese, bio je čuven i po ponašanju na koncertima. Nije bilo retko da posle frenetičnog aplauza, de Pahman izgrdi publiku: "Ne, nemojte aplaudirati. Vi ništa ne razumete. Ja sam vrlo loše svirao. Odsviraću vam to ponovo i nadam se ovoga puta bolje..."

Natpis na majcama
         Poslednjih godina XIX veka de Pahmana su smatrali za najvećeg Šopenistu, ali veliki deo njegove slave počivao je na budalaštinama i ispadima. De Pahman je na koncertima pričao, mrmljao, gestikulirao i propovedao. Bernard Šo je posle jednog njegovog nastupa napisao: "Gospodin Pahman je priredio svoj dobro poznati pantomimičarski koncert uz uzgredno prisustvo Šopenove muzike".
         De Pahman je imao običaj da prima posetioce u nekoj užasno smrdljivoj kućnoj haljini: "Ovo je nekada pripadalo Šopenu" – objašnjavao je. Kada bi se jedna iscepala, pojavila bi se druga koja je isto tako pripadala Šopenu. Nosio je i čarape koje

su pripadale Šopenu, rukavice koje su pripadale Šopenu, a verovatno i donje rublje koje je pripadalo Šopenu... Neki kolega napokon je De Pahmanu prišio nadimak – Šopenze, što je bila kovanica od "Šopen" i "šimpanze". [PZ, #2015/1999.] 

DEČJI BISERI 2

1. Ne znam koliko imam godina. To se stalno mijenja.

2. Tata je odrastao na selu. On je kravu vidio uživo.

3. Jako sam se uplašio kad se mama razboljela. Pomislio sam da će nam tata kuhati.

4. Ja se ne svađam s roditeljima. Nisu moj nivo.

5. Kad se mama posvađala s tatom, prvi put sam vidio leteće tanjure.

6. Životno osiguranje je novac koji dobije onaj tko preživi smrtni slučaj.

7. Usvajanje je bolja mogućnost. Tako roditelji mogu sami izabrati svoje dijete i ne moraju prihvatiti baš ono koje su dobili.

8. Krave ne smiju brzo trčati da ne bi izlile mlijeko.

9. Crvi ne grizu jer imaju rep i naprijed i nazad.

10. Breskva je kao jabuka s tepihom.

11. Proljeće je prvo godišnje doba. U proljeće kokoši nose jaja, a seljaci krumpir.

12. Psi obično vole vodu. Neki čak toliko da u njoj i žive. To su morski psi.

13. Sve ribe nose jaja. Ruske čak kavijar.

14. Zoološki vrt je super. Tamo možemo vidjeti životinje koje i ne postoje.

15. Nisam kršten, ali sam zato cijepljen.

16. U Francuskoj su nekad pogubljenja kriminalaca izvodili želatinom.

17. Ribe se razmnožavaju tako da nose iskre.

18. Muslimanska Biblija se zove Kodak.

19. Papa živi u Vakuumu.

20. Čak i dječaci imaju za reći nešto zanimljivo ako ih dovoljno dugo slušaš.

21. Za djevojčice je bolje da se ne udaju, ali dječacima treba netko tko će čistiti.

22. Što moji roditelji imaju zajedničko? Paa... Oboje ne žele imati više djece.

23. Ti u stvari ne odlučuješ sâm kad trebaš stupiti u brak. Bog to odlučuje odavno unaprijed i ti na kraju vidiš što ti se dogodilo.

24. Prvo moraš naći nekog tko voli iste stvari kao i ti. Ako na primjer ti voliš nogomet, onda se i njoj mora sviđati to da ti voliš nogomet i onda ti donosi čips i pivo. 

LEKSIKON DOMAĆIH REČI I IZRAZA

Petlovo brdo – Coc-a-doodle-do Hill

Pljunuti otac - Spitted father

Popišmaniti se - To overpiss oneself

Pop-pjevač - Priest-singer

Potkrovlje - Subroof

Potpitanje - Subquestion

Predrag Danilović - Overdear dayandhunter

Pričam sâm sa sobom - I am talking alone with the room

Priština - Wart

Prokletije - Mt. damned-and-is

Pucali smo od smijeha - We were shooting from laughter

Računaj na mene - Calculate on me

Radio Mileva - Worked Melissa

Ranko - Earlywho

Ratimir - Warandpeace

Ravna Gora - Mt. Flat

Reka je poplavila zemlju - The river blued the ground

Samoubojica - Only killer

Sarajevo - Sarah is an ox

Sarma u telećoj maramici - Stuffed calf handkerchief

Savladati - To withgovern

Skoplje - withspear City
Mace spavaju u nizu

Slobodan Milošević - Freeman Gentlefuck

 

Rešenja "10×10": 331. pretplaćen; 332. instinkti; 333. odelenja; 334. veterana; 335. puteljak; 336. Adonis; 337. Pompej; 338. neposrednost; 339. neobične; 340. prevezenih.

Friz

=●=

Prethodni brojArxiwaFejsbuk stranicaMarketingGlavna stranicaSledeći broj